Šta znači ratifikacija?
Svojevrsno potvrđivanje nečega naziva se ratifikacija.
Etimologija nas upućuje na poreklo izraza ratifikacija navode
i latinsku reč ratificatio koja doslovno označava potvrđivanje nečega ili potvrđivanje da je opunomoćnik postupao i radio u duhu želja i uputstava naredbodavaca, ali i kao neko naknadno odobrenje, naknadno priznanje nečega. Može se koristiti i u kontekstu odobravanja nekog međunarodnog ugovora.
U političkim naukama ratifikacija se definiše kao međunarodni čin kojim država na međunarodnom planu daje svoj pristanak da bude vezana međunarodnim ugovorom.
Kod pravnih nauka ratifikacija kao moderna ustanova razvija se u 19. veku, za vreme građanskih revolucija i predstavljala je izraz za nadzor predstavničke vlasti nad izvršnom. Pre ovog perioda ratifikacija je bila prvenstveno formalni i ograničeni akt koji je služio suverenom vladaru da potvrdi (verifikuje) svom pregovaraču ranije datu punomoć.
Pojam ratifikacije u kontekstu institucije ima dva osnovna značenja. Prvi se odnosi na potpisivanje ugovora koji bi imao svrhu nadzora (pre svega zakonodavne vlasti nad izvršnom). Drugo značenje pojma ratifikacije podrazumeva da države pripreme nacionalno zakonodavstvo za implementaciju međunarodnog ugovora.
Zato se i naglašava da ratifikacija samo na nacionalnom planu nije sama po sebi dovoljna, dok na međunarodnom nivou država izdaje akt o ratifikaciji kojim se potvrđuje da je ugovor ratifikovan u skladu sa unutrašnjim propisima. Taj akt o ratifikaciji izdaje predsednik države, posle čega se evidentiraju isprave o ratifikaciji. Takođe, interesantno je da ne postoji obaveza ratifikacije potpisanog ugovora, kao i to da ne postoji ni krajnji rok za obavljanja ratifikacije.
