Kada pokušavamo da prevedemo neka svoja osećanja i doživljaje u reči, mi ih zapravo ubacujemo u određene opšte razumjive oblike, znake, odnosno reči.
U filozofiji se semiotika definiše kao učenje jednog od epikurejca Filodemosa po kojem reči nisu slike nego samo znaci (oznake) naših predstava. U medicini, semiotika je nauka o znacima (simptomima) bolesti, te je kao takva prerasla u semiologiju.
Potiče od grčke reči sēmeion (znak) ili reči sēmeiōtikós koja se koristi kada se ukazuje na znakove.
Generalno uzevši, semiotika je nauka o znacima ili simbolima i njihovom značenju u međusobnoj komunikaciji. Semiotička tradicija zadržava proučavanje znakova i simbola kao značajnog dela komunikacije.
U naučnom smislu, semiotika zahteva poznavanje različitih lingvističkih, filozofskih i logičkih sistema. Ipak, za razliku od lingvistike, semiotika proučava i nejezičke znakovne sisteme. Tako se semiotika deli na tri oblasti: semantiku, sintaktiku i pragmatiku.
Semiotika u antropologiji ima posebno mesto, kako je to Umberto Eko napisao, „svaki kulturološki fenomen se može proučavati kao svojevran vid komunikacije“.
Koristi se još u književnosti, u umetnosti, u životinjskom svetu (zoosemiotika).
Danas, semiotika predstavlja savremeni pojam za proučavanje veštine neverbalne komunikacije.
Postoji i izraz semiotičan koji se koristi kao sinonim za nekog ko nešto pokazuje ili ukazuje, služi kao znak, nagoveštava.
