Asonanca predstavlja stilsku figuru kojom se bolje opisuje neko književno delo, postiže bolja zvučnost stiha, živopisnije i bogatije se opisuje stih u kome preovladavaju samoglasnici, postiže se lepša i bolja zvučnost istovremeno se i naglašava bogatija, lepša slikovitija i muzikalnija izražajnost pesničkog jezika.
Asonanca predstavlja stilsku figuru ženskog roda, odnosi se na ponavljanje istih samoglasnika u istim ili različitim stihovima pesme, koji se ponavljaji u više reči čime se postiže eufonija-blagozvučanje pesničkog jezika.
Asonanca-predstavlaj stih u kome se slikaju samo samoglasnici. U muzičkom smislu predstavlja i odnosi se na jednakost tonskih figura u jednoj muzičkoj misli.
Ukoliko se samoglasnici u rečima ili stihovima ponavljaju na početku stiha ili reči onda to nazivamo glasovna anafora. Ukoliko se ponavljaju glasovi, samoglasnici u rečima i stihovima na kraju onda govorimo o glasovnoj epifori.
Primer asonace možemo naći u tekstu Alekse Šantića u pesmi “Veče na školju”.
“Pučina plava spava i zvone zvona bona”.
Pored asonance u književnom jeziku postoje i sledeće stilske figure pomoću kojih možemo živopisnije, bogatije, slikovitije dočarati neki stih ili književno delo:
Metafora, Anafora, Epifora, Kontrast ili poredjenje, Gradacija, Sintezioloja, Paliologija, Simploha, Alteracija, Komparacija ili poredjenje, Kontarst ili antiteza, Metonimija, Gradacija,Personalizacija, Epitet, Alegorija, Hiperbola, Paradoks, Onomatopeja, Simbol.