Naziv i poreklo reči: od italijanskog (maniera), sto znači stil- način.
Značenje reči se moze tumačiti u zavisnosti od oblasti umetnosti ( likovni izraz ili književno stvaralastvo ) ili pak pojma manifestacije bolesti u medicini.
Ako pristupimo definisanju marinizma sa stanovista likovnog stvaralaitva onda govorimo o prelaznom periodu umetnosti iz peroda renesanse u period baroka, ili takozvanom periodu visoke renesanse. Kao takav umetnički pravac marinizam nastaje u Italiji oko 1515. godine u kojoj je bio zastupljen do 1600. godine, a na teritoriji drugih evropskih drzava se zadržao i duze.
Definisanje marinizma u likovnom stvaralastvu se odnosi na odstupanje od harmonične uravnoteženosti kompozicije koja je karakteristična za renesansu. Prisutni su prenaglasenost, neretko izveštačenost, preterani zanos i nemir. Likovi su izduženi,kolorit je dat u jakim kontrastima tame i svetla. Mizanscena u koju su smeštene figure i grupe ostaje neodređena, mutna ili samo nagoveštena. Najpoznatiji slikari, predstavnici ovog pravca jesu: Pontorimo, Parmigianino, Bronzino i među najznamenitijim svakako El Greko.
Ukoliko manirizam tumačimo u okviru književnog stvaralaštva on se u širem smislu definiše kao preterano i ishitreno ukrašavanje stila, dok je u užem smislu, jednako kao kod likovnonog stvaralaštva vezan za prelazni period od renesanse ka baroku. Iako sličan baroku, marinizam se od njega razlikuje po usložnjavanju i razgradnji nasleđenih značenja i strogih žanrovskih i stilskih pravila kroz aktivan odnos prema vlastitoj tradiciji. Ovakav odnos prema tradiciji je manifestovan npr. U “Hamletu” Šekspira ili Servantesovom “Don Kihotu .”
U medicini marinizam predstavlja neprirodnost u ponašanju pojedinca bilo kroz neprirodnost u kretanju, govoru ili neverbalnom izražavanju. Kao takav može izrasti u sastavne osobine neke ličnosti, ali ga treba razlikovati od stereotipije pre svega po manjoj učestalosti ponavljanja.
