Nema Srbina koji ne zna šta je paor. Paor – vredan Vojvođanski seljak. Živi na salašu, maloj oazi zelenila i cveća, različitog drveća koje krije njegovu, po pravilu, belu, prizemnu kuću sa crvenim krovom i dinjakom na vrhu. Salaš je u sred ogromne ravnice, nekadašnjeg Panonskog mora, toliko usamljen, da deluje da je jedan jedini. Na salašu se gaje domaće životinje. Tu su prasići, guske, kokoške i naravno obavezno konji. Trčkara tu i po neki pas čuvar. Oko salaša su divne oranice koje rađaju pšenicu, kukuruz, ali i suncokret. I obavezno ludaje – sočne, žute, lepe bundeve.
Paor je nekada nosio široku belu košulju i ravne bele pantalone sašivene od tkanog srpskog plata. Preko toga bi se uvek našao po neki crni ili braon prsluk, a na glavi šešir. Uglavnom su bili srednje visine, pomalo debeljuškasti zbog specifičnosti njihove kuhinje.
Paori su majistori u pripremanju mesnih prerađevina i njihove švargle i kavurme, kao i kobasice su na daleko pozate. A kada zasviraju mandolinu i zapevaju uz nju – to je tek za priču!
