Mizantrop je reč grčkog porekla i znači čovekomrzac. U prenesenom smislu može da predstavlja osornog i povučenog čoveka, oportunistu, cinika. Ugavnom su to ljudi široke nesnošljivosti, sa večitim traženjem i primenom „ali“ koja se odnosi na druge ljude. Znate ono, kada se komentariše neka lepa žena: „…
Da, ona fino izgleda, ali kada malo bolje pogledaš, on je samo malo „napucana“. Kako bih rekla, ona uopšte nije lepa, samo se „skockala“. A i priglupa je. Pa nije džabe plavuša,… Ha, ha,ha….“ Čovek koji nije mizantrop bi imao sledeći komentar: „Baš lepo izgleda.“ I tu je kraj. On ne istražuje njene mane.
Mizantropi obavezno minimiziraju nečije (svačije) vrline i ne trude se da pronađu, makar nešto lepo, u izgledu ili karakteru drugih ljudi. Naprotiv, fokusiran je na pronalaženju mana i sebi uvek dozvoljava svakakve komentare, počev od opisa bračnog, seksualnog života, peko izgleda, inteligencije, pismenosti, stručnosti, pa sve do hrabrosti, snalažljivosti, predanosti. Svi ti komentari su obojeni cinizmom, tako reći – mržnjom.
Mizantrop napada okrutnošću i neiskrenošću i po pravilu je nesposoban za junačka dela. Uglavnom postaje baš ono što prezire. I baš zbog toga, kako to uvek u prirodi biva, poštujući zakone vidljive i nevidljive jednakosti i pravde života, mizantropi bivaju odbačeni kao nesnosne, nedruštvene, neduhovite osobe. Baš one za „izbegavanje“.
