Reč “štivo” označava lektiru. Znači neko pisano delo, ono što se čita. Štivo može biti književno, stručno, ali i ono što je na granici književnog. Smatra se da u zavisnosti od kulture i obrazovanja naroda, zavisiće i vrsta štiva koje se najviše čita. Obrazovani će uglavnom da čitaju stručnu literature i književna štiva. Oni manje obrazovani, se opredeljuju za “lako” štivo. Ipak, to nije tako jednostavna podela. Na vrstu traženog štiva utiču i mnogi drugi parametri, kao na primer doba godine kada se posmatra, pol, uzrast, društvene I socijalne prilike I slično.
Opšte je poznata stvar, da se leti čitaju samo laka štiva. Tada su žene svih uzrasta najveća čitalačka grupa , dok muškarci nisu toliko zainteresovani za knjige. Interesantno je da I deca više čitaju leti, nego u ostalim dobima godine.
Treba napomenuti da i u situacijama kada se gomilaju socijalni ili društveni problemi, “ukus” čitalačke publike je i tada više okrenut “lakom” štivu. Ono ih ne zamara, čita se u dahu bez udubljivanja u suštinu, ali zadovoljstvo koje imamo zbog zanimljivog štiva, brzo prolazi, ne ostavljajući trag za sobom. Često vremenom i zaboravimo takvo štivo, pa čak ni naslov ne pamtimo. Nema one impresije kao kod čitanja književnih dela. Upravo ta njegova neprolaznost predstavlja osnovnu karakteristiku i nedostižnu vrednost književnog štiva.
