Pojam pleonazam vodi poreklo od grčke reči plaonasmos što znači suvišak, pretek. Koristi se da opiše upotrebu suvišnih reči u govoru ili pisanju. To je suvišni skup reči, korišćenje ne samo reči šireg značenja koje bi bilo dovoljno da nešto opiše ili objasni, već i reč, koja je po svom značenju sadržana već u prvoj reči. Primeri za to su „stara baba“, „malecno zrnce“, „mala beba“ i drugi slični.
U zavisnosti od konteksta, pleonazam se može shvatiti ili kao nepravilnost ili kao nešto što je sasvim u redu. Nepravilnost je kada je to puko gomilanje reči u govoru, tako da on deluje neprimereno i nezgrapno, kao na primer: mala ptičica, mala kućica i slično.
U drugom smislu to je skup sličnih reči, koje su ekspresivne, suštinski obeležavaju iskaz i u tada one postaju stilska figura. Pleonazam kao stilska figura se često nalazi u poeziji Tina Ujevića, pa na primer, u njegovoj pesmi „Svakidašnja jadikovka“ on kaže:
„ … I biti slab, i nemoćan
I sam bez igdje ikoga,
I nemiran i očajan….“
Ovim je pesnik naglasio emociju u nameri potpunog objašnjenja osećanja beznađa.
Treba napomenuti da sa aspekta gramatike, upotreba pleonazma nije pogrešna. On je potpuno ispravan. Na primer, rečenica „Ona je mlada devojka“, gramatički je sasvim ispravna, jer pridev mlada može ići uz imenicu devojka, i sa njom se slaže i u rodu i u broju i u padežu.
Reč pleonazam se koristi i u medicini, gde pretstavlja preteranu razvijenost ili prekobrojnost jednog dela tela, na primer šest prstiju na ruci i slično
